Nasi Polaznici 00

У оквиру нашег блога преносићемо и текстове писане о нама како из новинарског тако и из угла полазника курса. Доле наведени текст пренет је у целост са НИС-овог портала и бави се искуством наше полазнице Весне и њеног сина који су нам се придружили на курсу керамике у Новом Саду.

 

Како је грнчарство постало породични хоби у кући наше колегинице

 

Грнчарство ме је одувек занимало и још пре десетак година сам имала идеју да упишем курс грнчарства и керамике, али на жалост, у Новом Саду у то време и није било баш неких могућности за тако нешто. Заправо, осим једне школе која је у то време држала часове, није било другог избора. Ипак, у то време сам имала малу децу и нисам имала много времена за себе, па сам на неко време одложила своје занимање за грнчарство – почиње разговор са нама наша колегиница Весна Ћирјаковић, координатор за правно пословање, чија је замисао пре годину постала реалност.

 

Средином прошле године сам сазнала да једна школа грнчарства и керамике из Београда има атеље у Новом Саду и да даје часове и поново ми се пробудила знатижеља. Одмах сам дошла до контакта, позвала учитеља Сашу и прикључила се курсу – каже Весна.

 

Наша колегиница је најпре завршила мини курс – курс за почетнике који подразумева савладавање техника ручне израде предмета од глине. Мини курс је трајао месец дана и на том курсу Весна је савладала ручне технике израде: рад са кобасицама, технику плоче, технику помоћних калупа и основне елементе декорације: бојење са енгобама (земљаним бојама), декорисање оксидима и наношење глазура.

 

Када сам после завршеног почетног курса донела кући предмете које сам израдила на часовима, моји укућани су били одушевљени, а мој син Лука који има 12 година и који је иначе „уметнички настројен“, претпостављам на моју млађу сестру Вању (пошто других уметника у породици немамо), одмах је изразио жељу да и он крене на курс. Међутим, ту се појавио проблем јер у Новом Саду не постоји група за децу, већ само за одрасле, па сам тако месец дана покушавала да га убедим да он не може да иде на курс и да постоји листа чекања у групи за децу док се група не формира, како ми је пренео наш учитељ Саша. Али, пошто Лука није желео да прихвати овај одговор, кренуо је једне недеље заједно са мном на час да лично пита учитеља Сашу да ли би он могао да похађа курс, јер њега све то јако занима и много би волео да ради са глином.

 

Заиста нисам веровала да ће успети, али Лука је успео да убеди учитеља Сашу да пристане и тако сада мој сина Лука и ја недељом заједно идемо на часове грнчарства и керамике. Часове имамо једном недељно у атељеу школе која се налази у једном од пасажа у Дунавској улици. Часови трају три сата и верујте то време тако брзо прође у пријатној атмосфери у креативном раду и сваки пут када се заврши час, помислиш: „Како је тако брзо пролетело, па још нисам завршила.“ Они који се баве грнчарством поред талента и упорности морају да поседују и стрпљење, јер је за израду једног предмета потребно доста времена, јер се предмет најпре прави, суши, обрађује, потом зависно од технике декорисања, декорише енгобама, затим иде на „бисквитно печење“, поново се декорише, нпр. оксидима и глазира се, након чега иде на финално печење и тек тада добијамо готов производ који може да се користи – објашњава наша колегиница.

 

На часовима полазници углавном праве употребне и декоративне, украсне предмете као што су чиније, шоље, тањири, вазе, свећњаци, мада има и оних смелијих који стварају права мала уметничка дела као што су бисте.

 

Могућности су неограничене, а све што вам је потребно за овај дивни хоби јесте да поседујете мало креативности, много стрпљења и мало слободног времена. Е, да заборавих да кажем и оно, можда најважније, не смете да имате „отпор“ према прљавим рукама и умазаној одећи – каже Весна кроз смех.

 

Након што су савладали технике ручне израде предмета од глине, Весна и Лука су почели да раде на грнчарском точку.

 

У почетку је било много тешко и напорно како физички, тако и технички. Најважнија и најтежа ствар код рада на грнчарском точку је да научите да центрирате комад глине на точку и да нађете одговарајући положај за рад. Када се савладају ове две ствари, све остало је креативна игра, а сваки нови предмет који скинете са точка испуњава вас задовољством. Још лепши осећај је када у свом дому можете да користите предмете које сте сами израдили или да их поклоните пријатељима и драгим особама. Иначе, тренутно Лука и ја штедимо новац за куповину грнчарског точка, јер имамо амбицију да свој хоби „преселимо“ у стан. На крају морам да кажем да смо Лука и ја имали велику срећу да наиђемо на нашег учитеља Сашу, једног дивног младог човека који је по професији грчар и који се дуго бави грчарством и свој позив ради са много љубави и стрпљења – каже Весна.

 

Ми смо сигурни да ће Весна и Лука остварити нове успехе у грчарству и да ћемо имати поново прилику да објавимо текст о таленту наше колегинице и њеног сина.

 

Извор: НИС Портал
Ауторка: Милена Шћепановић
Датум: 24.06.2020.