Keramika Kosova I Novog Pazara

У Србији су се до данашњих дана очувала три начина израде керамике: без кола, на ручном колу и ножном колу. Керамика рађена без кола позната је и као женска керамика зато што је претежно израђују жене, искључиво за потребе свог домаћинства. Ређе је производе мушкарци за тржиште. То су тешки судови, дебелих зидова, прављени на земљи, каткада и дасци, на исти начин као што су се израђивале црепуље и вршници нађени на праисторијским налазиштима на тлу Југославије.

 

Црепуље су печене у ископаним јамама у којима је ложена ватра. На запаљене цепанице слагане су црепуље и тако су печене.Црепуље су употребљаване за печење хлеба на отвореном огњишту. Та врста керамике у Југославији простире се од линије - Цетиње, Никшић, Бело Поље, Титово Ужице, Смедерево. Керамика без кола коју су израђивали мушкарци прављена је у Србији у Врњцима, Котражи, Рујишту у околини Пирота и у Ђаковици на Косову.

 

На ручном колу керамика се ради од посне глине. Да би била квалитетнија често се меша са песком или калцитом. Судови се обликују од груде глине на колу које се окреће руком. Већи судови се граде од  глине у облику ваљка. Тако уваљана глина додаје се на ивицу дна и гради зид суда. Судови грађени на ручном колу пеку се на отвореном огњишту, у ископаном јарку, а ређе у пећима. Ти судови су грубе фактуре и неглеђосани су. После печења се кале. Постоји више врста каљења. Усијани судови се потапају у кашу од кукурузног, јечменог или пшеничног брашна. Практикује се и потапање у чађ, истуцану кору од јасена, храста или у љуску од зелених ораха. Судови рађени на ручном колу су после каљења тамне боје, а на отвореној ватри су издржљивији. На ручном колу граде се судови за припремање јела на огњишту, лонци равног или усправног грла, са дршком или без дршке, плитки судови за печење или разливање млека. Производе се и ђувечи, тенџере, црепуље, пекве, па и већи судови за чување зимнице. Орнаментика на судовима је једноставна - најчешће таласасте линије које се изводе назубљеним дрветом. Већи судови су украшени обручима од глине који имитирају конопце. Поред тога што имају украсну функцију, они служе и као ојачање бока суда. На спољној страни дна већине судова налази се печат радионице, урезаани знак у центру кола. Тај знак помаже грнчарима да центрирају глину на колу. Такве судовеизрађивали су грнчарии у планинским пределима и најчешће их замењивали за жито у жупнијим крајевима. Тек у последње време износе их на пијаце и продају. Керамика рађена на ручном колу распростире се у динарским пределима - од Истре, преко Беле Крајине, Лике, Босне, Херцеговине, Далмације, Црне Горе и дела рашке области, допире и до Косова и у западну Србију.

 

Најраспрострањенија врста керамике у Србији је керамика рађена на ножном колу, које се састоји од два кола спојена осовином. Доње коло се се покреће ногом, а судови се праве од масне пречишћене глине. На горње коло се ставља грудва глине и, окретањем доњег кола ногом и притиском руке на глину на горњем колу, формира се посуда. Тако рађена керамика је лакша и тањих зидова, а најчешће печена у двоћелијским пећима. Украшава се енгобирањем: белом и црвеном глином. Глеђоше се у више боја и нијанси, највише у жутој, мркој и зеленој боји. Орнаменти се наносе гушчијим пером, а боја - просипањем (наливањем) по површини посуде. Пластични украси се лепе на посуду а обликују се калупима или израђују руком. Украшава се зграфито-техником. На ножном колу се производе разни предмети: судови за домаћинство, музички инструменти, играчке, култни предмети итд.

 

Грнчарство на подручју средњовековне Србије где се налазе САП Косово и Нови Пазар са околином, било је развијено, о чему сведоче многи археолошки налази. Ископавањем на старом Расу, у Сопоћанима и на другим археолошким налазиштима из средњовековне Србије потврђују да је керамика у то време била под јаким утицајем Византије. Локалитети Ново Брдо, Јањево, Приштина и Митровица дали су керамику типа питоса и амфора, различите намене. То је керамика издуженог облика са дужим грлићем, облим и извученим трбухом и две наспрамне дршке са стране при врху. Најчешћи начин украшавања је зграфито, у комбинацији са другим украсима. Украси су у виду обруча, змијоликих трака, розета, листова и палмета, често су обојени. То су различити лонци и посуде, посебно за спремање хране, израђени на ножном и ручном колу. Посуде исте намене израђиване су током средњег века и касније, у турском раздобљу, све до данашњих дана.

 

У периоду турске доминације оријентални утицају постојали су све снажнији. На кондирима који су настали под непосредним утицајум чанакаске керамике најчешћи мотив је крилати коњ на издуженом грлу суда. На боковима су медаљони са птицама раширених крила. Ти украси су из света маште. Има кондира и ибрика и са исламским симболом звезда и полумесец. Та два симбола се на нашем тлу трансформишу у стилизовану цветну орнаментику под утицајем народног стваралаштва и домаћих мајстора лончара. Област Косова и Новог Пазара са широм околином припали су Босанском пашалуку, састављеном од седам санџака.

 

Берлинским конгресом 1878. године формирана је нова административна јединица. Призренски вилајет, у који улази и Нови Пазар са околином. То траје до 1912. године, када си ови крајеви Србије ослобођени од вишевековне турске владавине. На почетку XX века најјачи занатски центар је Призрен. Грнчари Призрена у то време имају свој еснаф, а својим производима, поред осталих, снадбевају, Косово, Метохију и Нови Пазар са околином. Грнчарски еснаф у Призрену броји више од двадесет мајстора грнчара који имају своје радионице, које су се налазиле у посебној махали у којој су мајстори живели и радили. Грнчарски еснаф сачињавали су мајстори Албанци и Срби. Осим у Призрену, грнчарске махале постојале су и у Ђаковици, Пећи, Приштини, Митровици и Гњилану. После 1912. године, нарочито после првог светског рата, Приштина се развија и постаје значајан занатски центар. У периоду између два светска рата грнчара је било у Призрену 8, Гњилану 9, Приштини 20, Урошевцу 3, Ђаковици 4 и Новом Пазару 6. После другог светског рата, тачније већ средином 50-их година, у овим крајевима као и у осталим крајевима у Србији, грнчарство постепено опада. Грнчарски производи се све мање траже због појаве трајнијих посуда индустријске производње. У Призрену, Митровици, Урошевцу и Новом Пазару тада је радио по један грнчар, у Гњилану три и иу Приштини као највећем центру, пет. Такво је стање и данас.

 

По општим одликама керамика рађена на ножном колу на Косову и у Новом Пазару може се сврстати, као и друга грнчарија, на више начина: на плитке и дубоке судове, судове уског дна а широког руба са вратим и судове са грлићем. Постоји подела и према употреби предмета: за потребе у домаћинству, за личне потребе, делове архитектуре и уређење куће, култне предмете и музичке инструменте.

 

У косовско-новопазарској керамици разликују се судови за свакодневну употребу у судови за свечане прилике. Судови који се свакодневно употребљавају често су неглеђосани, а судови за свечане прилике украшени су по угледу на металне судове који се налазе на изложби. На другом керамичком посуђу су подржавани украси израђивани техником искуцавања, типичном за металне судове као што су ибрици, сахани, мангали, сурахије а употребљавало гаје углавном становништво исламске вероисповести. С обзиром на то да је скупо, метално посуђе било је недоступно сиромашнијим слојевима. Због тога су керамичке копије металних судова биле веома тражене. Предмети у збирци Музеја набављени почетком века у Митровици рађени су по узору на металне судове, скоро су њихова верна копија. То су тањири, кондири, украсне боце, боце за мирисе и друго. Бокови су канелирани, украшени урезима, паралелним линијама, имитацијама глава нитни, итд. Посебну врсту чине судови у којима се доносила "света вода" и чувала за умириуће и болесне. То су "чанакалски" кондири, израђени по узору на кондире рађене у мести Чанакале у Турској, по којима су назив и добили. Доношени су из Ћабе и Истамбула. У збирци Музеја налази се више "чанакалских" кондира из друге половине XIX века и са почетка XX века. Већина их је израђена у косовским радионицама, у Новом Пазару, Лесковцу и Велесу. Новопазарски грнчари су називани "чанакџијама" по томе што су радили чанке. И на Косову и у Новом Пазару доста су израђивани музички инструменти далбухе или дарбухе. Ти инструменти се и данас израђују али мање, јер их замењују метални. На овај ударачки инструмент кожа се разапињала после печења дарбухе. Те инструменте углавном су користили ромски оркестри.

 

Црна керамика, грађена на ручном колу у Ђаковици и на Рогозни код Новог Пазара продавана је на пијацама у местима данашње САП Косово и у околини Новог Пазара, па и на широј територији јужног дела Србије. Мајстори који су израђивали такву керамику, као на пример у Ђаковици називани су "вегшаџије". Лонци из околине Новог Пазара називани су пазарски лонци.

 

Црна ђаковачка керамика и керамика са Рогозне гради се се као и керамика на осталом динарском подручју. Црна керамика се израђује од беле песковите глине и песка. Глина се налази у околини места израде, а песак се вади из реке. Песак се просејава кроз врећу а иситњена глина кроз решето и затим се мешају у односу 1:1. Тој смеси се додаје вода и потом гази. Постоји и други однос састојака смесе, али је процес добијања исти.

 

Радионица се најчешће налази у просторији у којој се живи, где је смештено и грнчарско коло. По конструкцији је једноставно: састоји се од кружне даске, која се са доње стране завршава купом. У средини купе је осовина, укопана у земљу. Око кола је ископана земља да би се лакше радило. Грчар покреће коло руком и ради седећи. Тај тип кола се разликује од кола у динарским крајевима по томе што је непосредно укопано у земљу. Мањи судови су грађени тако што је на коло стављао пепео, колико да покрије површину даске. Затим се грудва глинене масе вртела на колу и обликовала руком. Суд је обликован и уз помоћ платна, коже и дрвеног ножа. Велики судови грађени су нешто другачије. Глина у облику ваљка додавала се на дно суда на колу и суд се градио до половине, затим је остављан да се просуши како би бокови очврснули и издржали градњу остатка суда до врха. Готови судови су сушени на ваздуху. Судови су печени у правоугаоним пећима већих димензија. Пећи су смештене уз зид дворишта. Пећ није имала оџак већ мањи отвор на горњој страни. Већи ћупови су печени на отвореном. На преврнут ћуп сложили би дрва у виду купе. Ватра се ложила под ћупом. Црни ћупови су се пекли два пута краће од керамике рађене на ножном колу, па су јој и зидови мање чврстине и порознији. После печења, домаћице у тим судовима најпре два до три пута прокувају млеко како би постали непропусни. Судове су мазали и воском који су набављали из Солуна - "сакизом". Тако припремљени судови су могли дуго служити. Већи ћупови служили су за чување туршије за зимницу док су мањи употребљавани и за кување хране, разливање млека, с справљање киселог млека. Већи лонци су употребљавани и за кување јела на свадбам, о дернеку, сахранама, као и за грејање воде. Мањи лонци су употребљавани уа припремање боје за косу и друго. Мангалама су грејане просторије, док су керамички димњаци и канализационе цеви уграђивани у куће.

 

Црне керамике је све мање и ускоро може потпуно нестати.

 

Етнографски музеј у Београду 1988. год.
Аутор текста: Ранко Баришић