Stari Tipovi Glazura

Познавање начина прављења глазура за керамику датира од пре нове ере. Како су глазуре прављене у различитм деловима света, пре било каквог познавања хемије и технологије, могло би се закључити да је тај процес у суштини једноставан и да су сировине за прављење глазура доступне у природи. Посматрајући резултате рада у области древне глазиране керамике, могло би се рећи да они нису инфериорни у односу на резултате данашње керамике, иако су постигнути чистим емпиријским методама, које немају потпору у научним, теоријским сазнањима.

 

ЕГИПАТСКЕ ГЛАЗУРЕ

су најстарије глазуре на свету и у суштини представљају мешавину кварца, глине и натријумових соли које за време сушења дифундују на површину предмета формирајући глазурни слој за време печења. Додатком бакарних минерала у ове глазуре које су биле познате као египатске пасте добијене су плаве и тиркизне глазуре којима су глазирани многобројни орнаменти, скулптуре и други објекти, који вероватно представљају најраније глазиране предмете. Присуство натријумових соли вероватно потиче од дрвеног пепела који је јако распрострањен у пустињи и често је помешан са глином. Чак и ниска количина глине у овим глазурама побољшава њихову адхезију, а овакав једноставан сировински састав даје глазуру која се топи на ниској температури.

 

ОЛОВНЕ ГЛАЗУРЕ

су представљале велики напредак у керамици, јер су отклониле неке недостатке алкалних глазура, типа египатске пасте. Главни недостаци тих глазура су били појава ситних пукотина на глазурној површини, која се није могла лако избећи, као и повећана растворљивост ових глазура, посебно при кувању, уколико су се оне коришћене у керамици за домаћинство. Оловне глазуре су прво коришћене у Сирији, где је олово употребљавано вероватно у облику олово сулфида, односно минерала галенита, који се налази у природи, у непосредном окружењу. Прах овох минерала, нанет на површину глиненог предмета, стварао је у току печења фини сјајан глазурни слој. Предност оловне глазуре се огледала у чињеници да она није правила ситне пукотине након печења, имала висок сјај и већу тврдоћу од алкалних-египатских глазура. Једноставне оловне глазуре су лаке за припрему и могу садржати само пар сировина. Грнчарски предмети средњевековне Европе и Енглеске само су били посути оловним прахом на влажан предмет и тако се добијао довољан слој олова који је касније печењем омогућио формирање глазуре на керамичком црепу. Практично најједноставнија глазура може бити направљена од два дела олова и једног дела црвене глине или кварца. Таква глазура ће бити сјајна и глатка а имаће и светло мрку боју, због присуства црвене глине. На блиском истоку су прављене бојене оловне глазуре мешањем различитих металних оксида гвожђа, бакра и мангана са основном глазуром. Неки примерци њихове ране керамике (плочице и рељефи) представљају велики прогрес у припремању глазура. Познавање процеса добијања оловних глазура протегло се до Кине и поједини примерци оловних глазура датирају још око 500 година пре нове ере.

 

ПЕПЕЛНЕ ГЛАЗУРЕ

такође припадају старом типу глазура, али за разлику од предходних оне захтевају високу температуру топљења. На блиском истоку сви предмети су били печени на температури од 1050°C или ниже, међутим у Кини су керамичке пећи биле конструктивно побољшане тако да је било омогућено печење на температурама од 1200°C врло рано (још 1500 година пре нове ере). Најранији типови пепелних глазура су настали од дрвеног пепела који је ватром, која је струјала кроз пећ захваљујући јакој вучи "лизала" предмет формирајући глазуру на његовој површини, обзиром да дрвени пепео садржи знатне количине алкалија. Сода и поташа из пепела, заједно са оксидима силицијума и алуминијума из црепа давали су танак глазурни слој на црепу, који се потом добијао директним наношењем пепела на површину предмета, пре печења. Касније су коришћене сложеније пепелне глазуре којима су додаване глина и фелдспат у скоро једнаким деловима. И ова глазура, као и претходне, није захтевала посебне услове режима печења нити неки висок степен контроле.

 

СЛИВАЈУЋЕ "ЗЕМЉАНЕ" ГЛАЗУРЕ

су углавном прављене од лакотопивих глина, али као и пепелне , захтевале су вишу температуру печења. Неке од најлепших старих кинеских глазура припадају том типу. За то су се користиле нискотопив црвене глине са високим садржаајем гвожђа, које су се топиле на температурама око 1200 степени, формирајући глазурни слој браон до црних нијанси. Температура топљења ових глазура може да буде снижена додатком неких топитеља као што је пепео или фелдспат.

 

ФЕЛДСПАТНЕ ГЛАЗУРЕ

припадају групи старих глазура, али с обзиром да траже високе температуре разливања, оне су дуго биле прављене у Кини где су постојале различите конструкције пећи на дрва које су могле да достигну високе температуре, више од 1200 степени. Нека од ремек дела старе кинеске керамике била су управо глазирана фелдспатним глазурама. Њена тачка топљења може бити снижена додатком мањих количина калцита, што се у пракси често користило.

 

СОНЕ ГЛАЗУРЕ

представљају најједноставнији тип глазуре који не захтева више сировина, нити прављење глазурне мешавине. Овде се користи само натријум-хлорид (кухињска со) која испарава на 1200 степени, стварајући танак слој на керамичком црепу. Висока температура условљава реакције између натријума из соли са силицијум и алуминијум оксидом из глине, стварајући притом На-алуминатно-силикатно стакло.

 

Анализирајући наведене старе типове глазура, може се генерално закључити да су оне прављене од доступних минералних сировина које су се налазиле у природи. Керамичари су правили различите комбинације сировина, у различитим односима, до добијања жељених резултата. Рецептуре су строго чуване и преношене су са генерације на генерацију. Евидентно је да су оне биле једноставне, а да су најлепши ефекти управо настали случајно, као последица различитих реакција компонената из природних сировина.

 

Текст преузет из књиге: Керамичке глазуре (ИСБН 978-86-80245-26-3)
Аутор текста: Др Душан Извонар