Грнчарство као занат полако изумире, заједно са њим термини и изрази које су га у стопу пратиле. Нема пуно текстова које можете пронаћи о керамици у Србији а да се не баве нама блиском временском периоду и често су посвећени керамици као уметности а тек по који занатлијама који су остали. Историјски извори од средњег века па до почетка двадесетог су ретки и непотпуни, а текстови често интерпретација аутора заснована на оно мало информација њему доступних. Нове технологије смењују старе а исто је и са изразима који се користе. Данас ћете ретко срести особу која зна шта су окарине, бардак, тестија, кондир.

Посуде од керамике, једноставне за производњу и издржљиве, биле су неопходан предмет у свакодневном животу народа свих минулих епоха. Разноврсност функција тих посуда захтевала је и њихову обимну производњу. Зато су керамичке посуде као најмасовнији занатски производ, налажене у знатно већем броју од производа других заната приликом археолошких испитивања насеља, утврђених градова и манастирских центара.

Грнчари на територији Србије а и шире производили су читав спектар производа од керамике. Од локалитета до локалитета технике су се разликовале највише због самог прилагођавања материјалу којије био доступан. Такође улогу је играло и сам начин израде, било да је из руке, на ручном или на ножном точку (колу, витлу). Неки од предмета су изворно керамички а неки су се радили као јефтиније копије металних предмета. Неки су настали и користили се локално а други су настали под утицајем Византије а касније турске керамике.

У Србији су се до данашњих дана очувала три начина израде керамике: без кола, на ручном колу и ножном колу. Керамика рађена без кола позната је и као женска керамика зато што је претежно израђују жене, искључиво за потребе свог домаћинства. Ређе је производе мушкарци за тржиште. То су тешки судови, дебелих зидова, прављени на земљи, каткада и дасци, на исти начин као што су се израђивале црепуље и вршници нађени на праисторијским налазиштима на тлу Југославије.