Stari Tipovi Glazura

Poznavanje načina pravljenja glazura za keramiku datira od pre nove ere. Kako su glazure pravljene u različitm delovima sveta, pre bilo kakvog poznavanja hemije i tehnologije, moglo bi se zaključiti da je taj proces u suštini jednostavan i da su sirovine za pravljenje glazura dostupne u prirodi. Posmatrajući rezultate rada u oblasti drevne glazirane keramike, moglo bi se reći da oni nisu inferiorni u odnosu na rezultate današnje keramike, iako su postignuti čistim empirijskim metodama, koje nemaju potporu u naučnim, teorijskim saznanjima.

 
 
EGIPATSKE GLAZURE

su najstarije glazure na svetu i u suštini predstavljaju mešavinu kvarca, gline i natrijumovih soli koje za vreme sušenja difunduju na površinu predmeta formirajući glazurni sloj za vreme pečenja. Dodatkom bakarnih minerala u ove glazure koje su bile poznate kao egipatske paste dobijene su plave i tirkizne glazure kojima su glazirani mnogobrojni ornamenti, skulpture i drugi objekti, koji verovatno predstavljaju najranije glazirane predmete. Prisustvo natrijumovih soli verovatno potiče od drvenog pepela koji je jako rasprostranjen u pustinji i često je pomešan sa glinom. Čak i niska količina gline u ovim glazurama poboljšava njihovu adheziju, a ovakav jednostavan sirovinski sastav daje glazuru koja se topi na niskoj temperaturi.

 

OLOVNE GLAZURE

su predstavljale veliki napredak u keramici, jer su otklonile neke nedostatke alkalnih glazura, tipa egipatske paste. Glavni nedostaci tih glazura su bili pojava sitnih pukotina na glazurnoj površini, koja se nije mogla lako izbeći, kao i povećana rastvorljivost ovih glazura, posebno pri kuvanju, ukoliko su se one korišćene u keramici za domaćinstvo. Olovne glazure su prvo korišćene u Siriji, gde je olovo upotrebljavano verovatno u obliku olovo sulfida, odnosno minerala galenita, koji se nalazi u prirodi, u neposrednom okruženju. Prah ovoh minerala, nanet na površinu glinenog predmeta, stvarao je u toku pečenja fini sjajan glazurni sloj. Prednost olovne glazure se ogledala u činjenici da ona nije pravila sitne pukotine nakon pečenja, imala visok sjaj i veću tvrdoću od alkalnih-egipatskih glazura. Jednostavne olovne glazure su lake za pripremu i mogu sadržati samo par sirovina. Grnčarski predmeti srednjevekovne Evrope i Engleske samo su bili posuti olovnim prahom na vlažan predmet i tako se dobijao dovoljan sloj olova koji je kasnije pečenjem omogućio formiranje glazure na keramičkom crepu. Praktično najjednostavnija glazura može biti napravljena od dva dela olova i jednog dela crvene gline ili kvarca. Takva glazura će biti sjajna i glatka a imaće i svetlo mrku boju, zbog prisustva crvene gline. Na bliskom istoku su pravljene bojene olovne glazure mešanjem različitih metalnih oksida gvožđa, bakra i mangana sa osnovnom glazurom. Neki primerci njihove rane keramike (pločice i reljefi) predstavljaju veliki progres u pripremanju glazura. Poznavanje procesa dobijanja olovnih glazura proteglo se do Kine i pojedini primerci olovnih glazura datiraju još oko 500 godina pre nove ere.

 

PEPELNE GLAZURE

takođe pripadaju starom tipu glazura, ali za razliku od predhodnih one zahtevaju visoku temperaturu topljenja. Na bliskom istoku svi predmeti su bili pečeni na temperaturi od 1050°C ili niže, međutim u Kini su keramičke peći bile konstruktivno poboljšane tako da je bilo omogućeno pečenje na temperaturama od 1200°C vrlo rano (još 1500 godina pre nove ere). Najraniji tipovi pepelnih glazura su nastali od drvenog pepela koji je vatrom, koja je strujala kroz peć zahvaljujući jakoj vuči "lizala" predmet formirajući glazuru na njegovoj površini, obzirom da drveni pepeo sadrži znatne količine alkalija. Soda i potaša iz pepela, zajedno sa oksidima silicijuma i aluminijuma iz crepa davali su tanak glazurni sloj na crepu, koji se potom dobijao direktnim nanošenjem pepela na površinu predmeta, pre pečenja. Kasnije su korišćene složenije pepelne glazure kojima su dodavane glina i feldspat u skoro jednakim delovima. I ova glazura, kao i prethodne, nije zahtevala posebne uslove režima pečenja niti neki visok stepen kontrole.

 

SLIVAJUĆE "ZEMLjANE" GLAZURE

su uglavnom pravljene od lakotopivih glina, ali kao i pepelne , zahtevale su višu temperaturu pečenja. Neke od najlepših starih kineskih glazura pripadaju tom tipu. Za to su se koristile niskotopiv crvene gline sa visokim sadržaajem gvožđa, koje su se topile na temperaturama oko 1200 stepeni, formirajući glazurni sloj braon do crnih nijansi. Temperatura topljenja ovih glazura može da bude snižena dodatkom nekih topitelja kao što je pepeo ili feldspat.

 

FELDSPATNE GLAZURE

pripadaju grupi starih glazura, ali s obzirom da traže visoke temperature razlivanja, one su dugo bile pravljene u Kini gde su postojale različite konstrukcije peći na drva koje su mogle da dostignu visoke temperature, više od 1200 stepeni. Neka od remek dela stare kineske keramike bila su upravo glazirana feldspatnim glazurama. Njena tačka topljenja može biti snižena dodatkom manjih količina kalcita, što se u praksi često koristilo.

 

SONE GLAZURE

predstavljaju najjednostavniji tip glazure koji ne zahteva više sirovina, niti pravljenje glazurne mešavine. Ovde se koristi samo natrijum-hlorid (kuhinjska so) koja isparava na 1200 stepeni, stvarajući tanak sloj na keramičkom crepu. Visoka temperatura uslovljava reakcije između natrijuma iz soli sa silicijum i aluminijum oksidom iz gline, stvarajući pritom Na-aluminatno-silikatno staklo.

 

Analizirajući navedene stare tipove glazura, može se generalno zaključiti da su one pravljene od dostupnih mineralnih sirovina koje su se nalazile u prirodi. Keramičari su pravili različite kombinacije sirovina, u različitim odnosima, do dobijanja željenih rezultata. Recepture su strogo čuvane i prenošene su sa generacije na generaciju. Evidentno je da su one bile jednostavne, a da su najlepši efekti upravo nastali slučajno, kao posledica različitih reakcija komponenata iz prirodnih sirovina.

 

Tekst preuzet iz knjige: Keramičke glazure (ISBN 978-86-80245-26-3)
Autor teksta: Dr Dušan Izvonar