Посуде од керамике, једноставне за производњу и издржљиве, биле су неопходан предмет у свакодневном животу народа свих минулих епоха. Разноврсност функција тих посуда захтевала је и њихову обимну производњу. Зато су керамичке посуде као најмасовнији занатски производ, налажене у знатно већем броју од производа других заната приликом археолошких испитивања насеља, утврђених градова и манастирских центара.
Српско грнчарство посебно је занимљиво пратити у раздобљу од XII до XV века, када се збивао историјски процес стварања, развоја и поступног нестајања српске средњевековне државе. За проучавање керамике тог времена на територији тадашње Србије, подаци из историјских извора о делатности грнчара и распрострањености грнчарства су драгоцени, али скромни и малобројни. Ту осетну празнину попуњавају обилни налази керамичких посуда на археолошким локалитетима, Стога нађени материјал представља значајан извор за проучавање овог дела народног стваралаштва - сведочанство некадашњих етничких и културних струјања. Производи српских средњовековних грнчара откривају се постепено тек током последњих деценија нашег века. Прикупљени са разних налазишта средњевековне Србије, они уз податке из писаних и ликовних извора, пружају нову, досада непознату слику о стварањима на овом пољу. Као анонимни творци, грнчари су оставили за собом разноврсне посуде, једноставне, прилагођене једино својој функцији, као и оне које обликом и маштовитом стилизацијом украса представљају драгоцене примерке примењене уметности у Србији касног средњег века.
Први подаци о грнчарима у средњевековној Србији налазе се у повељама српских владара XIV века, у пописима занатлија који се, заједно са селима и имањима, додељују појединим манастирима. Забележени су у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина (1313-1318) и хрисовуљи посвећеној властелинству св Ђорђа-Горга код Скопља (1300) од стране истог владара, затим у Дечанској хрисовуљи (1300) као и у Арханђеловској цара Душана (1348.године). Ове повеље истовремено су и главни извори за познавање унутрашњег стања српске државе у XIV веку. Грнчари се спомињу, додуше врло ретко и у практицима, као и у пописима хиландарских села, нарочито оних у долини Струме. Ова врста занатлија налази се забележена и у књизи дужника новобрдског трговца М. Лукаревића. На основу ових малобројних података може се извући неколико закључака о условима у којима су живели и радили српски керамичари.
У средњем веку грнчари су били растурени по жупама, првенствено на оним местима где је било погодне глине за израду судова. Грнчари појединих села нису били слободни. Владарском повељом они су додељивани манастирима приликом њиховог оснивања или обнове. Додељујући имања и повластице, владар је истовремено одређивао и обавезе занатлија према манастиру. Грнчари су, поред свог посла, морали да се баве и неодложним пољопривредним радовима, као што су били орање, косидба и окопавање винограда. У томе су, заједно са мајсторима осталих заната, били изједначени са сокалницима. Своје грнчарске производе били су дужни да предају манастиру.
Уколико повељом нису додељени манастиру, грнчари околних села, који су користили глину са манастирског имања, били су у обавези да од својих производа дају манастиру све што је овоме било потребно, као што се каже у баштинској повељи краља Милутиа обновљеном манастиру Св. Ђорђа-Горга код Скопља. У историјским изворима нема података о организовасти рада грнчара, али помињање грнчара при црквеним имањима говори у прилог предпоставци да су ове занатлије свакако имали своје домаће радионице у селима. Одржавање једне организационе јединице при самом манастиру свакако би изискивало много више обавеза пронијара. Сеоски грнчари забележени у практицима, тј. катастарским актима којима се власнику потврђивало право на његово имање и приходе од њега, јављају се најчешће у оним селима која су поклањана хиландарској Лаври. Тако се у попису великог хиландарског села Родолива из 1316. године између осталих занатлија налази и седам лончара, словенског порекла. У попису сељака и имања метохије манастира Св. Стефана у Кончи, наводе се и грнчари који су били дужни да као зависни сељаци, потчињени манастиру, дају "работу", зависно од броја кућа, а не мушких глава у њој (Јанко грнчар у кући са једном работом). У хиландарском Практику из 1315. године, који се односи на имања у струмској области, помиње се Тодор, син грнчарев, и Михаил, грнчар, као зевгаратни, тј. имућни сељаци. Објављени подаци о сеоском занатскву у хиландарским селима Доње Струме у првој половини XIV века пружају нешто јаснију слику о распореду грнчара и грнчарских производа у мањим насељима. Грнчара је било у следећим селима: Меленцијану, Гомату, Градецу, Обилону, Радоливу, Като и Болбону. Број грнчара се не наводи али се на основу укупног броја села види да их није било у сваком насељу, што је свакако било условљено и постојањем наслага погодне глине, као и могућностима допремања исте до радионице.
Везаност за одређена места допринела је да се производила стандардна трговачка роба, за потребе просечног купца. Занатлије су морале да воде рачуна о продаји своје робе на трговима у градским и сеоским насељима, као и на панађурима, који су се редовно одржавали у манастирским властелинствима. Веза између радионице и допремања на пазар свакако је ишла и преко трговаца-накупаца. У вези са продајом грнчарије на трговима, занимљив податак наводи се у турским изворма XV века. Краљевим законом било је, наиме, одређено да се од 10 земљаних посуда, које се продају на тргу у Фојници, једна узме у виду дажбине. Ова одредба била је у складу са статусом парика у феудалном поретку. Поступном поделом рада, грнчари су дошли и до својих насеља, која су добијала име по овом занату. Имена таквих насеља спорадично се јављају од XIV века у поваљама и пописима села. Најранији помен грнчарског села, Грнчарева, налази се у Дечанској хрисовуљи, веома драгоценом извору за познавање прилика у средњевековном српском селу. У њој је дат попис свих људи у насељима, додељеним дечанском властелинству. Дечанска хрисовуља са пописима сачувана је у два текста. Упоређујући оба пописа, С. Новаковић, је установио разлику у броју кућа и становника и закључио да су црквене повластице привлачиле становнике у села овог властелинства. Ова констатација односи се и на село Грнчарево, смештено у долини реке Грнчаре, између Гусиња и Врмоша. У првом попису ово село имало је 11 а у другом 15 кућа. У поређењу са осталим селима дечанског поседа, оно је било слабије насељено. Ово је уједно и редак податак у историјским изворима о броју кућа једног средњевековног грнчарског насеља. Мада се у тексту хрисовуље наводе сва имена становника села, није назначено да ли су се у тренутку пописа још бавили грнчарским занатом или је ово име задржано као сећање на некадашњу опредељеност становника, као што је то случај са називима села у каснијим временима.
У истој повељи среће се и назив Грнчарске планине, које су биле међа Доброј реци у околини Плава. Истовремено са горњим називом јавља се, као синоним, село Лончари, убицирано источно од Скадра, које је цар Душан доделио цркви св. Арханђела у Призрену, 1384. године. Средњевњковни назив "Скоудељниче", село зделара, изузетно се среће, и то у старом преводу јеванђеља по Матеју. Име је вероватно настало од италијанске речи "scudella" - здела, али је мало вероватно да се односило на село самих зделара, јер на територији средњевековне Србије нису позната посебна села зделара. У групу грнчарских насеља можда би се могло сврстати и село Посуђе, у близини Србица код Призрена, које се исто тако јавља у Душановој повељи св. Арханђелима, мада се назив може односити и на занатлије које су правиле посуђе и од неког другог материјала. У вези са грнчарским занатом вероватно се може повезати и старији податак из Жичке повеље краља Стефана Првовенчаног и сина му Радослава (1222-1228), који помиње село Гнилу у области Јелца. Овај назив наводи на помисао да је у близини села било погодне глине, тј. да су у овом селу правили земљане посуде још у првим деценијама XIII века. Село Гнила касније је измењено у Гњига.
У првој половини XV века спомиње се село Гранчарево у Херцеговини, источно од Требиња, поводомо неких тужби и пљачке у селу. Нови подаци о овом топографском називу јављају се у катастарском попису области Бранковића, који је начињен 1455. године, непосредно после поновног заузимања и успостављања турске власти у овој области. Попис становништва са подацима о занимању представља једну од главних вредности овог извора. Дефтер обухвата следеће нахије: Трговиште, Клопотник, Долце, Мораву, Вучитрн, Тополницу, Лаб и област Приштине. На овом подручју пописано је 646 села. Од овог броја свега два села носе нази Грнчаре, једино у нахији Вучитрн, са 17 кућа, друго у нахији Морава са 50 кућа. Оба села учествују у војним походима, међутим, међу становницима не јавља се ни један грнчар, те је лако могуће да је село задржало своје име према првобитном занимању становника. од 646 пописаних села у свега 13 насеља јављају се грнчари као занатлије, највећим делом појединачно, осим у селу Обица, где се спомиње Станиша грнчар, и Прибил, син грнчарев, и још у селу Брајаци, у коме су радила браћа Петко и Никола. Сви наведени грнчари српског су порекла, вероватно староседеоци, јер се дошљаци означавају са "дошлац" или "пришлац". С обзиром на обилно коришћење керамичких посуда у домаћинству поставља се питање да ли је ових 15 грнчара било у стању да подмири потребе целе области, или је роба доношена и из других крајева на пазар, преко трговаца-посредника, као што је то константовано и у средњевековним селима Доње Струме.
Добар путоказ за лоцирање некадашњих средњевековних насеља, чији су се становници бавили обликовањем глине јесу и каснији називи из турског периода . Тако је у катастарском попису босанског санџака из 1468/9. године забележено село Крнчар (Генчар) у Трибињској нахији, са 21 кућом. Село Грнчиште помиње се 1528/9. године југоситочно од Велеса, а 1544.године исти назив носи једно насеље лоцирано јужно од Велеса. Назив Грнчар појављује се у 1560.години, у једном запису Лавре цв. Атанасија у Св. Гори, без података о тачној локацији. У топонимима се и данас срећу трагови некадашњег постојања овог заната у старим насељима. У околини Новог Пазара остала су нпр. имена Грнчари и Лончари, код Ниша Грнкиња, код Гњилана Грнчар, код Велеса Грнчиште, код Лознице Грнчара, у околини Крагујевца Грнчарица. Исти топоним јавља се и у селу Губеревцу код Београда. Нека од ових имена налазе се у крајевима који су путем археолошких метода, већ пружили доказе о грнчарској производњи током средњег века (Нови Пазар, Призрен, Београд, Ниш).
Недостатак градских архива отежава праћење развитка овог заната у трговачким и рударским центрима и у утврђеним градовима. Изузетак представља један документ из Дубровачког архива, књига дужника трговца Михајла Лукаревића, који је живео на Новом брду око 1430.године и бавио се трговином на мало. У њој се налази попис Новобрдских заната у краћем временском периоду, у виду имена дужника, занатлија. Међу њима помиње се и извесни " Raduo grunzar de Meone". Појава сеоског грнчара, који је као слободан занатлија био дужник поменутог трговца, индицира на снадбевање града производима из околних села, мада се на основу саме књиге не може сазнати о условима њиховог живота и рада. Међутим, познато је да је Ново брдо, као велики град и трговачки центар, у XIV и XV веку привлачило занатлије из ближе и даље околине, са слободним кретањем, што је била карактеристично и за градске занатлије осталих феудалних градова. Иако је на основу обилних археолошких налаза керамике констатовано сигурно постојање грнчарске производње по градовима, у историјским изворима забележен је само један помен градског грнчара. То је Љеш из Призрена, који је, заједно са својим синовима, снадбевао посудама манастир св. Арханђела. Овај податак истовремено говори о преношењу керамичког искуства са колена на колено. У неким од наведених повеља XIV века, извесне одредбе директно говоре о преношењу једног заната са колена на колено, пружајући на тај начин заштиту занатима. Тако Светостефанска хрисовуља одређује да се у селима где има занатлија један од синова остаје као наследник очевог заната, а остали се придружују осталим работницима. У Дечанској хрисовуљи један син такође остаје при очевом послу, док остали ступају у сокалнике.
Док се у повељама српских владара и манастирским практицима само понегде налазе подаци о грнчарима, дотле је у дубровачком архиву постоје бројнија документа о делатности ових занатлија. Како је Дубровник био у залеђу територије Србије, а Дубровчани у сталним трговачким контактима са српским градовима, ови подаци за Дубровник би се могли узети у обзир као евентуалне аналогије са ситуацијама на српској територији, посебно у разјашњавању положаја градских грнчара у утврђеним градовима. У том погледу драгоцена су документа о удруживању разних занатлија у еснаф. Ова појава може се пратити у Дуборвнику од краја XIV века, тј. од 1392.године. Тада су Већа Републике одредила које се све врсте занатлија сматрају субвенционисани на њиховој територији. Поред мајстора балиста, лукара, оклопа, мачара, стрелица, шкриња, ковача, златара и сликара, на овом списку налазе се и мајстори крчага. Између 1477. и 1480. године дубровачки сликари добили су свој еснаф. Њихов статус потвђен је на седници Малог већа 1492.године. Међутим у овом еснафу били су и мајстори других струка (лукари, лончари и седлари), иако су им производи били различити. Па и тако сакупљени, они су по броју чланова представљали најмањи занатски цех у Дубровнику почетком XVI века. Што се тиче учествовања лончара у њему, вероватно је да је локална керамичка производња није била довољно разграната, јер су се у Дубровнику с времена на време појављивали керамичари са разних страна, нудећи своје услуге, доброг квалитета. Уколико су били примљени у службу Републике, керамичари су добијали одређену годишњу надокнаду и кућу за радионицу. Неколико сачуваних докумената илуструје овакве случаје. Тако је магистру Jakobu de Firmo bochellarius-у с краја XIV века, Велико веће давало одређену плату од 30 перпера и кућу на Пилама "pro fornance bochialum". У периоду од 20.01.1395. до 20.03.1399. године. Велико и Мало веће четири пута су расправљали о продужетку уговора за идућу годину са истим Јакобом. Крајем треће деценијe XV века помињу се још неки лончари у Дубровнику. Мало веће изабрало је 1430.године туторе наследника лончара Милоша Радовановића, међу којима је био такође још једанлончар по имену Станац. Три године касније јавља се "Branco magister bocalum", коме мало веће даје 10 перпера за радњу на годину дана. У пролеће 1489. године Већу умољених поднео је молбу за пријем у службу неки Радослав, који је у Италији научио керамички занат. У молби је навео да ће правити велике и мале земљане лонце и да ће овај занат бити од велике користи граду, јер ће обучавати неколико ученика. За упознавање организације посла у грнчарској радионици, занимљив је онај део молбе у коме Радослав истиће тежину свога посла, у коме треба за властелу радити посебно отмене производе, а обичне за остале грађане, као и то да би израда сликаних посуда захтевала ангажовање лончара специјализованог за бојење. Из наведених разлога Радослав моли Републику да му хитно одобри зајам од 200 дуката и уселење у једну кућу на Пилама.
Градски грнчари обично су били груписани у одређеном крају насеља, који је често добијао назив по томе занату. У Загребу нпр. Лончарска улица у XV веку звала се "Vicus lucifigulum". У Дубровнику се у више махова спомињу радионице на Пилама, што је већ наведено. Насупрот неизвесном статусу средњовековних грнчара у Дубровнику, грнчари у градовима средње Европе били су у истом времену бројнији и боље повезани. Развој градова, потенциран у Европи од XIII века , допринео је ширењу занатства и трговине у том смислу што су се у оквиру градске привреде занатлије удруживале у еснафе, који су боље штитили њихова права. Они су добијали монополски положај унутар града и спречавали спољну конкуренцију. Детаљније податке о оваквој повезаности јасно пружа статут грнчара града Беча потврђен први пут према предању, 1234.године. Први статут бечких грнчара који је остао забележен у архивским документима потиче из 1412.године. Међутим, он је касније допуњаван новим одлукама, међу којима је значајна она о обележавању посуда тзв. лончарским печатима.
Поред наведених података о положају градских грнчара, у дубровачком архиву постоје документи, који се односе на керамичке посуде нађене у дубровачким кућама приликом састављања тестамената пучана или примања секвестиране имовине. Ти документи истовремено пужају нове податке о пореклу увезене керамике. Најстарији подаци односе се на бокале, увезене из Анконе, крајем XIV века. Попис је извршен 1391.године у тестаменту Прибеха де Радослав Вранец. У кући Радослава Гојчовича 1395.године забележен је већи број здела од земље. У архивалијама XV века налази се више података о посудама. Највећи број се односи на бокале, од којих је један део увезен из Марче, 1400.године. Поред бокала у употреби су били тањири и зделе. Тако је у кући Марусе, ћерке Гива де Гангола, 1416.године било 14 бокала и 40 тањира, а код Станче, жене Миличи Богишич, 1421.године, 12 већих и мањих здела. Из 1417.године потиче тестамент Микоци Бацовића у којем се срећемо са термином "плитица". Зделе од мајолике, свакако увезене, јављају се у инвентару куће Домусе, жене Живче Стоја из Котора 1443.године.
Занимљиви подаци о врстама керамичких посуда налазе се у попису секвестриране имовине Степоли Милотића, коју је 1485.године примио на чување неки Добрашин. У њему се наводе цели, као и окрњени бокали, док се за један број здела наглашава да су нове. Осим тога, код посуда, у попису се издвајају оне увезене из Шпаније и Туниса, које су се по стилу разликовале од локалних, сликаних бокала, исто тако пописаних. На основу података о увезеној роби може се закључити да је у XIV веку постојао увоз из Апулије, док је у VX веку забележен бројнији импорт из Туниса. Велике количине керамичких посуда у неким пописима говоре о њиховој популарности, што је свакако било условљено повољним ценама. Тако се у инвентару једног домаћинства из 1485.године наводи укупно 28 бокала, од којих 23 сликана, као и 41 здела. Бокали, међутим, остају све до краја XV века најчешће помињани тип керамичке посуде. Наведени подаци односе се искључиво на посуде из домаћинстава дубровачких и которских пучана, које су биле карактеристичне првенствено за медитеранско подручје. Могућност увоза овакве керамике и у унутрашњост балканског полуострва, путевима којима се кретала дуборвачка караванска трговина, може се прихватити засада са резервом, све док будући резултати архивских и археолошких истраживања не пруже јаче доказе њихове употребе у српским утврђеним градовима. Међутим један документ из дубровачког архива, до сада непознат, говори да је таквих посуда било и у дубокој позадини Балкана. Документ потиче из 1408.године и односи се на личност одређеног Антонија из Вероне, трубача на двору деспота Стефана Лазаревића. Према попису, у његовој имовин, налазило се, између осталих ствари и 11 бокала од земље, глеђосаних бело и зелено. На основу тога може се претпоставити да је ова врста бокала била у то време у Београду уобичајна, тим пре што су археолошкирадови у доњем граду већ пружили доказе постојања овог типа керамичких посуда.
Попис грнчарских производа, извучен из докумената дубровачког архива, помогао је да се добије увид о врстама и броју посуда које су се користиле у дубровачким кућама. У српским градовима, нажалост, није могуће добити овакво сагледавање. После свих ратних олуја, прохујалих преко Балканског полуострва, утврђени градови остали су у рушевинама, а градске архиве, те ризнице података о животу насеља, биле су уништене, заплењене, изгубљене у неповрат. Тако се историја материјалне културе наших градова може реконструисати углавном археолошким методом, уз скромну помоћ ликовних и историјских извора, у којима је остало тако мало података за тему која се овде обрађује, нарочито када је реч о врстама керамичких посуда и њиховој употреби. Изузетак представља узгредна напомена у житију архиепископа Данила II (1324-1337) о гашењу пожара у пиргу манастира св. Пантелејмона у Светој Гори и то вином које се налазило у земљаном суду.
Стање материјалне културе највиших феудалних кругова Србије у средњем веку донекле откривају пописи предмета што су их српски и босански владари и феудалци остављали у депозитима дубровачке републике. Они говоре да су производи златарства имали предност на трпезама њихових дворова. Археолошки керамички материјал, откривен у Крушевцу, Београду и Смедереву, својим квалитетом доказује да је употреба керамике у овим срединама свакако била од другоразредног значаја. По своме богатству инвентара, срски дворови разликовали су се од оновремених резиденција византијских и бугарских владара, на чијим је трпезама посуђе од керамике било веома употребљавано, па чак и обележавано монограмима владара и црквених великодостојника. Економски и социјални успон младе српске државе, а посебно развој рударства, свакако је утицао на набавку првенствено скупоцених предмета, домаће или стране производње. Овај луксуз изгледа да је дошао до изражаја већ од краја XIII века. Када је Теодор Метохит на своме дипломатском путу у Србију, поводом женидбе краља Милутина са Симонидом, забележио да су у њихов стан стизала јела са господареве трпезе, на златном и сребрном посуђу. Касније за време Душановог царства, и византијски хроничар Нићифор Григора упоређује раскош српског двора са привидним богатством цариградског, напомињући да је свечаном ручку, приликом крунисања цара Јована Кантакузена, служено из чинија и пехара од калаја и иловаче, уместо од сребра и злата.
Документа из српских и дубровачких архива пружила су, поред већ изнетих чињеница, и изворне податке за прилоге терминологији средњовековног грнчарства. Овде ће се навест називи који су се у XIV и XV веку користили за ову врсту занатлија, као и попис назива неких предмета прављених од глине, али и од племенитих материјала. Најстарији спомен у српским изворима помјма грнчар налази се у Светостефанској повељи краља Милутина манастиру Бањска (1313-1318.године). Идући је из 1348.године у повељи краља Милутина манастиру св.Арханђела код Призрена. У актима дубровачких архива, ова врста занатлија назива се "bochialus" (1395.год.), "bochellarius" (1396 и 1399.год.), "bochelario" (1399.год.), "magister bocalum" ( 1433.год.), а много касније, 1565.године, "boccararius" или "figulus". Очигледно је даје овај назив потекао од најквалитетнијег и најчешћег производа грнчарског заната у Дубровнику - бокала. Назив лончар јавља се у документу из 1430.године.
И села у којима су грнчари били настањени носила су назив према занимању становника. Грнчарево, Сгринзарево и др. Она имена насеља очувала су се у свим нашим крајевима до данас. Упоредо са називом грнчар јавља се и синоним лончар, те отуда и име села Лончари, у околини Скадра.
Текст преузет из књиге: Керамика у средњевековоној Србији (YU ISSN 0350-2028)
Ауторка текста: Марија Бајаловић Хаџи-Пешић